Vinetu je otišao u večna lovišta

Možda iz današnje perpektive izgleda naivno i pomalo patetično, ali meni tada kao da se srušio ceo svet, Vinetu je otišao u večna lovišta. Sada mogu već sa dosta sigurnosti da kažem da je ta knjiga poprilično odredila moje detinjstvo i poglede na svet. Verovatno baš zbog njega sam uvek u igrama “kauboja i indijanaca” bio Indijanac. Ljubav prema prirodi i prostranstvima od tada je uvek prisutna, a nebrojene “istraživačke ekspedicije” koje su nekad kretale od Miljakovačke i Lipovičke šume još uvek traju.

*Gde je pogođen moj brat ? – upitah. 
Ntsgage tsche, ovde u grudi – odogovori on. tiho stavljajući levu ruku na desnu stranu grudi, koja se zacrvenela od njegove krvi. Istrgnem nož i sasečem s njega santiljo-ćebe koje se malo podiglo. Da, zrno mu je prodrlo u pluća. Mene obuze bol kakvu u celom životu nisam osetio.
Još će biti nade, brate moj – tešio sam.
Moj prijatelj neka me stavi u svoje krilo da vidim borbu – molio je on.
Učinih to, i sada je mogao videti da su svi Indijanci, čim bi se pojavili u pukotini bili smesta po redu dočekani. Naši ljudi postepeno su se spuštali. Zarobljenici su bili oslobođeni veza i svi podigoše glasne uzvike radosti i zahvalnosti. Nisam gledao u sve to, gledao sam samo u prijatelja na samrti, čija rana prestade da krvari. Ja sam slutio da će iskrvaiti iznutra.
Ima li moj brat još kakvu želju ? – upitah
On beše sklopio oči i one odgovori, držao sam mu glavu u svojim rukama i nisam se usuđivao da načinim ni najmanji pokret. Stari Hilman i drugi doseljenici, oslobođeni uza, zgrabiše oružije što je ležalo okolo i prodreše u pukotinu. Ni na to se nisam obazirao, jer mi se pogled nije skidao sa bronzanih crta i sklopljenih Apačijevih očiju- Docnije dođe meni Voker, koji je takođe krvario, i javi:
Svima je spireno za dušu !
I ovaj će se ugasiti – odgovorih – Oni svi nisu ništa prema ovome jednome.
Apač je i sada ležao nepokretan. Valjani železničari, koji su se tako hrabro držali, i naseljenici sa svojim obrazovaše oko nas nemi, duboko uzbuđeni krug. Tada najposle Vinetu otvori oči. Ima li moj brat još neku želju ? – ponovih ja. On potvrdi i reče tiho:
Moj brat Šarli neka odvede ljude u Gro-Vantr planine. Na Mencur rečici leži kamenje kakvo oni traže. Oni su to zaslužili ! Šta još, Vinetu ?
Moj brat neka ne zaboravi Apača. Neka se moli za njega velikom Manituu! Mogu li se oslobođeni zarobljenici penjati svojim ranjenim udovima ?
Da – odgovorih, iako sam video kako su im ruke i noge bolne od usečenih veza.
Vinetu ih moli da pevaju pesmu o nebeskoj kraljici!
Oni čuše ove reči. Ne čekajući da ih zamolim, stari Hilman dade znak. Oni se uspeše na jednu izbočinu, koje je stajala nad glavom Vinetua, da ispune poslednju želju samrtniku. Njegove oči su ga pratile i zatvoriše se onda kada oni stadoše gore. Kad oni zapevaše Ave Maria on uhvati obe moje ruke i slušaše. Kada zamre poslednji zvuk, htede on govoriti – ali više ne mogaše. Grčevito trzanje prođe telom Vinetua, mlaz krvi mu šiknu iz usta, poglavca Apače stište mi još jedmo ruke i opruži svoje udove. Onda lagano opustiše njegovi prsti – bio je mrtav.
Šta dalje da pričam ? Prava tuga ne voli reči ! Dabogda došlo skoro vreme u kome će se takve krvave stvari smatrati samo za stare legende. Mi smo često gledali smrti u oči. Divlji zapad nalaže da je čovek svakog trenuta spreman na iznenadni kraj. Pa ipak sada, kad je najbolji, najverniji prijatelj koga sam ikada imao ležao preda mnom kao leš, htede mi srce prepući, bio sam u duševnom stanju koje je teško opisati. Kakav je krasan čovek bio Vinetu! I sad tako neprečac ugasnuo, ugasnuo ! Upravo tako će se ugasiti čitava njegova rasa, čiji je najplemenitiji sin bio.